Epos o Marini (2005)

Akt 1

Sjećate l’ se žurke kod pokojne Marine?
I one strašne furke na amfitamine.
Možda bi se veče završilo fino
Da neko nije acid ubacio u vino.
Al’ evo već kad pričam da počnem ispočetka.
Nazvala me je Marina uoči crnog petka.
Pričala je da planira neku žurku u svom stanu
i spominjala gajbe piva, sex i marihuanu.
Odazvah se pozivu kao čestit borac, al’ rekoh joj
-Marina, sa mnom dolazi i Moljac!.
‘Povedi koga hoćeš’- reče ona, ‘nema frke, ako povedeš i koji artan ili malo vutre.’
Došla je i subota, a došla je i vutra, i bilo je dovoljno da piči se do jutra.
Ušli smo u zgradu i zvonili na vrata, otvori nam Vera, reče:
‘Zdravo, ja sam Kata’.
Tu već bilo nam je jasno da se droga jela.
Vera umazana sintelanom, a iza nje Mirela.
Oči joj crvene u esidu se guši,
i kroz bale vrišti:
‘Joj, pucketaju mi uši!’
Neko anonimno biće poče da nam smeta.
Veli: ‘Vidim, dečki, da ste face, evo svakom po tableta!’
Kad sam ga upito odakle mu to sredstvo, veli:
‘Porijeklo nije važno, rođak, važnije je dejstvo!’
I nastavi on: ‘Tako- kaže,
al’ pijte ih sa Štokom.’
I dok je on to govorio, zakoluta okom:
‘Dva dana biće dobro i njemu i tebi, eno, Rizo popi jednu juče i još nije doš’o sebi!’
-Slušaj anonimac, bolje je da ideš, riziko da budeš bijen drastično se diže!
Anonimac posta crven, ramenima slegnu
Okrenu se, ode, ne reče ni jednu.
Kulirali smo po sobi jer smo znali da smo face.
Raja maše, raja pozdravlja, smiješkaju se mace.
Jedan pruža čašu – dakiri s meskalinom, drugi nudi speedom, treći kokainom.
Na kauču Mara pukla od ketamina, gola leži, masira se, a pored nje Sabina, jezikom palaca k’o otrovnica zmija.
Stenje: ‘Hodi ‘vamo, dječko, vlažna sam k’o Drina.’
Ima jedna poslovica koje tu se sjetih, kaže ‘Četri puta smrkni, ne treba ti peti!’
I tako se i desi, kako mudri predak reče:
‘Sabina, ja sam spreman, reci kuda i ja krećem!’
U spavaćoj sobi drugi čin se odvijao, zvucmčao k’o pornić, a na zločin podjsećao.
I da nije bilo obostrano i na dobrovoljnoj bazi, rek’o bi neko silovanje, u najtežoj fazi.
Sabina vrišti: ‘Upomoć!, pa vrišti: ‘Samo jebi!’
U sobi izložba perverzija i pornografskih vježbi.
Dok je ona jahala k’o kauboj u bjegu, reče:
‘Mogul’ dovest’ i Larisu i ona voli žegu.’
-Ma dovedi i Larisu’, rekoh ‘dovedi i Katu, Maru, Anu, ako hoćeš, Dijanu i fatu.
Jeb je, mala put ka bratstvu, prečicom jedinstva,
što spaja narode i narodnosti, grad i selo, domaćinstva.
I dovede Sabina svaku što je htijela, i djevojčadi voljne napuni se soba cijela.
Stenje se i vrišti, trlja se i liže
Jedna viče: ‘Stisni jače!’ Druga stenje: ‘Niže, niže!’
I ovaj sabor trajao je skoro četri sata, dok nisam mog’o micat više ni ruke ni vrata.
I Sabina mi je onda nešto stavila pod jezik,
tako smo se i rastali kako smo se sreli.
Od Sabinine medicine u trenu bola nesta, al’ nestade mi i pameti i zaboravih gdje sam.
Al’ još teže mi je bilo, kad zaboravih ko sam,
‘VRATITE MI IDENTITET!!!’,
u sobi vrištao sam.
I u mome deliriju, priš’o mi je Peđa.
U ruci mu je bila neka kutijica smeđa.
Iz nje izvadi kapsulu, ja ne vidi nikad veće.
‘Samo jedna, rođak, i naćeš sebe’- samo to mi reče.
Kad u nevolji je čovjek, i govno bi prob’o.
Al’ je ne mogoh progutat pa je dobro zalih lozom.
I kočnice otkazaše na moždanom vehiklu,
ludilo mi volan ote i gas do daske stisnu.
Povratio sam jednom, pa popio artane,
pa povratio opet, pa 4 parkopana.
Posle trećeg exa progled’o sam opet, onaj anonimac stoji ispred mene i nudi mi koktel.
Popi koktel anonimčev kroz mene struja piči,
Moljac popi četri i poče da skiči.
Poslije toga pilulica sintetička od Miše i LSD sa vodkom pred mene staviše.
Popio sam piće i sve što bi u njemu, Moljac je već letio po halucinogenom nebu.
Soba poče mijenat boje i oblici varirat, milion zvukova mi poče čula bombardirat…
-Otvorajte prozor, da popričam sa bogom!
Imam svijest od 300 tona, ne trpim nikoga nad sobom.
Sad tek shvatam gdje smo, zašto smo i ko smo,
sad shvatam planetarni saobraćaj, nuklearnu fuziju i kosmos!
Podig’o sam ruke i vrišt’o: ‘BOG JE DANAS SMIJENJEN!’
U očima mi vatra, u venama mi vrenje..
– Preuzimam vođstvo i sve što ide uz to, imam hipoteku na zemlju i na ljudstvo.
Al’ kako ja to izrekoh i popeh se na podest, Filip, stari vjernik, tu uloži protest.
Vrisnu bijesno:
‘Takve grdne riječi nisi reći treb’o!’
Veli: ‘Ateisto, zbog tog nećeš dospjeti na nebo!’
Sumnjam da je gnjida bila svjesna tog što reče,
al’ evo objašnjenje za sve prisutne i tebe:
Ateista je onaj koji u boga nema vjere, znači nisam ateista, ja vjerujem u sebe!
I priš’o sam odlučno, k’o mravojed mravu i u ogledalu se gledah dok mu stiskah glavu.
K’o Biblijski motiv…oko mene svijetla, u meni sila neka neljudskog porijekla.
I kako sam ga smrsk’o, u meni zapališe se iskre.
Kažu – kad ubiješ prvog, ostali su samo cifre.
Okrenuh se lagano, iza mene Armin – stisn’o sam mu lobanju i smrsk’o je od kamin.
Kraj prozora sam pronaš’o od viskija flašu i prosuo je na Anu, Peđu i na Rašu
i kresnuo šibicu, lice u osmijehu:
– Žurka za vas gotova je na ovome svijetu!
Okreno sam se poput vjetra i Mišu flašom puk’o, Radeta za kosu ščep’o, kroz sobu ga vuk’o.
Onda sam ih sve skupio, zajedno, kraj stola i onda ih satarom presjek’o na pola.
Na švedskom stolu pronaš’o sam dva kuhinjska noža,
prvog koga sam otvorio biješe mali Joža.
Posle njega Caneta, i malu Eminu – padoše k’o kruške kasne pred ranu zimu.
Ne znam ko je među živim, ne znam ko je mrtav,
al’ nastavih da bodem u sve što se mrda.
Nož blista u hodniku, nož zablista u sobi
Bila bi tu poprilična lista, samo da se vodi.
Pojeo sam ekstazi i promjenio glazbu, i plesao sam mahnito, kao Apač pred vradžbu.
I četvrti mi artan pomutio razum, popih fantu s LSD-om i napadoh Lazu.
Laza biješe prikovan na kuhinjski stol…
I tu sam čekićem za meso nanosio mu bol, onda sam mu viljušku u lice zabad’o, dok čak ni ja nisam više njega prepoznav’o.
I znoj me je obliv’o, k’o na paklenom roštilju,
podero sam odjeću, go skočio na Ljilju.
-Ljiljo, umrijet’ moraš, jer si bila drolja, a i ta Zlundra pokraj tebe nije bila bolja!
Al’ u svoj onoj krvi, i u svom onom mesu, u srcu mi se desi nešto, slično zemljotresu.
Odjednom me pogodi narkotička munja, shvatih da sve ovo, sve ovo sam činio za ljubav.

Akt 2

I tako go i krvav ustao sam sa Ljilje.
I u ogledalu se gledao, sad plačem, sad se smijem.
Podigao sam ruke, a suze mi liju,
zbog ljubavi sam samo ovdje, vršim selekciju.
I tek tada shvatih problema suštinu:
u gužvi ovoj nisam mogao pronaći Marinu.
Zbog toga odstranjivah sve, jedno po jedno.
Ljubav ne pita za način, ne pita za sredstvo.
I tek u toaletu pronađoh Marinu,
sakrila se i jecala uz veš mašinu.
Prišao sam joj viteški i pružio ruku,
„Marina, ja sam zbog tebe izmukao muku.“
Ali Marina vrisnu: „Ubico, odjebi!“
„Smiri se, Marina, ajde, dođi sebi…“
Ali ona se otrgne i dade se u bijeg,
vrištah: „Marina, ti mi trebaš mala, kao zimi snijeg!“

I lebdio sam za njom pod uticajem speeda,
sreo Moljca usput kako liže krv sa zida.
Autoputem ljubavi, narkotik me tjerao,
„Marina, ja te volim“, po kući sam se derao.
I pronađoh Marinu na prozoru sobe,
plače: „Korak bliže i Marina ode.“
I u tom trenutku obuze me jeza,
rekoh: „Nemoj, Maro, sa takvim se stvarima ne zeza.“
Ali parazit jeze u Marini sjedi,
strah je strašna materija što može i sunce da slijedi.
Šapnuh: „Sjedi, mala, nemaš razloga da se bojiš, l
jubav svima treba, a znam da i ti mene voliš.“
I to kad sam rekao, ona oči si zatvori
i povraćati počne pri pomisli da me voli.
I promrmlja tad tiho kroz krompir i salatu:
„Sreća je što stanujem na trinaestom spratu.“
I otvori prozor, pogleda u zvijezde,
i skoči u bezdan, reče: „Zbogom, svijete!“
I počne kiša padati, za njom plače nebo.
Noć zanijemi na tren, da čujem kako udari o beton.
Zaboli me srce ko da ga neko kida.
Izgubio sam sluh i govor, nestade mi vida.
Čak i Moljac počne plakati, al’ još liže krv sa zida.
Moj otok ljubavi potonu kao Atlantida.

Stajao sam ukopan, već svitala je zora,
sirene ispred zgrade, policijska kola.
Ispred vrata zamor, glas na megafonu:
„Ulazimo, ležite sa licem prema podu!“

Naoružana sila vrata sad probija,
galama je u stanu, svuda policija.
„Ne pravite gluposti!“ – galami pandur –
„Ako nas primorate, otvorit ćemo vatru.“
Tek sad mi je narkotik mozak napustio,
i primjetih u kakvom sam se problemu nalazio.
Učinih što su htjeli, digoh ruke u zrak,
za ljubav bi sinoc umro, ali sad me bijesah strah.
Sjetih se svih filmova o zločinu i kazni,
sudije i advokati, paragrafi razni,
onda sam se sjetio električnog stolca i rekoh:
„On je ubica!“ – i pokazah na Moljca.

Moljac je već sinoć, poslije sedmog speeda,
odgrizao si jezik, ližući krv sa zida.
I kada su mu ruke počeli da vežu,
samo su mu oči otkrivale jezu.
Ogrnuli me dekom i dadoše mi piće, i od tuđe krvi oprali mi lice.
Stavili su me u kola, navukli zastor, mene voze u ambulantu, a moljca u zatvor.

U hitnoj su me stavili u krevet na točkice,
dobio sam svoju sobu, i jelo i piće.
U to uđe sestra, veli: „Pregled je rutina.“
Biješe lijepa kao slika, reče: „Zovem se Marina.“
I ubrizga mi morfijum, veli da me smiri,
i smiri samo savjest, sve ostalo raspiri.
Ljubav je ko lomača, tu i nevin gori,
„Gospođo Marina, ja mislim da vas volim.“